2015: BUĐANJE SILE

Posle deset godina zaokružila se priča bloga Doba Nevinosti. FIlm koji smo krenuli da radimo pre deset godina nije snimljen, ali snimljen je neki drugi - DOBA NEVINOSTI sada se zove JULIJA IN ALFA ROMEO, scenario koji su potpisali Danilo i Dimitrije preradili su Andrej Zupanc i Blaž Završnik i sve je realizovano u Sloveniji.

Kao u vreme Crnog talasa kada su reditelji provokativnh filmova koji su smetali režimu opipavali razlike u političkoj klimi po republikama, pa je Živojin Pavlović iz Srbije išao u Sloveniju jer je tamo mogao da radi, tako sada funkcionišu autori repertoarskih filmova. U oba slučaja, postojala je deklarativna podrška za ono čime se ti filmaši bave, u ono vreme za društvenu kritiku, danas za rado gledan repertoarski film koji i dalje stoji kao temelj naše kinematgrafije i njene specifičnosti u međunarodnim a naročito regionalnim okvirima, ali konkretnu formu nikako nije dobila.

Ruku na srce, poimanje repertoarskog, pa i komercijalnog filma toliko je specifično i različito od autora do autora, od kritičara do kritičara, da je jako teško i formulisati kriterijum kojim bi se takvi naslovi mogli podržavati. Međutim, ni drugi kriterijumi nisu formulisani pa delovi scene vezani za art house, regionalne i kontinentalne koprodukcije uspešno funkcionišu, pre svega vezujući se za imena, lične kontakte, rezultate na svetskim festivalima. Postoji li mogućnost da se rezultati repertoarskog filma nekako validiraju kod nas ostaje da se vidi. Za sada, ostali smo bez imena, sa rezultatima koji kao da nikome nisu važni.

Uprkos svim tim okolnostima, odlučili smo da se borimo na svom terenu, u Srbiji, i započeli rad na novom filmu JESEN SAMURAJA, svesni da se kamikaze energija MALOG BUDA ne može dva puta probuditi u ekipi, ali i sa ubeđenjem da nam taj film kao referenca ipak može pomoći. 

Što se nas tiče, još nismo spremni da u potpunosti predamo naše bioskope stranom repertoarskom filmu, i borićemo se koliko god možemo da u mnogim žanrovima proizvedemo naše predstavnike.

U toj borbi JESEN SAMURAJA neće biti usamljena.

Tako je ove godine snimljen film EDERLEZI RISING, naučnofantastična melodrama koja istražuje prostore koje su do sada zauzimali naslovi poput HER i MOON, i njegovu premijeru očekujemo u 2016. godini. Ovaj projekat režirao je Lazar Bodroža, vizuelni umetnik koji je svoje bavljenje filmom započeo eksperimentalnim ostvarenjem UBER LIFE. Ako tome dodamo RIFT Dejana Zečevića koji ostvaruje sinergiju produkcionog modela MIlana Todorovića sa jednim od najdoslednijih žanrovskih zastupnika među našim mejnstrim rediteljima, možemo reći da je raznovrsnost srpskog filma zagarantovana i u 2016. godini.

Ipak nije bioskopski repertoar i monopol nad određenim žanrovima jedina tema oko koje stranci rade o glavi srpskom autorskom filmu.

Što se Avala Filma tiče, agonija oko privatizacije konačno je završena. Lagani prolećni aktivizam filmskih radnika koji su u nedostatku raspisanog konkursa odlučili malo da se zabrinu nad sudbinom filmskog fonda i ruševina starog studija, vešto je iskorišćen da se dokrajči višegodišnji proces uvođenja podsticaja za pružanje usluga stranim produkcijama u Srbiji, ili prevedeno na jezik brojeva - plaćanje strancima da snimaju kod nas.

Ovim putem je u državi koja i dalje zauzima vrhove top lista najkorumpiranijih na svetu, stvoren još jedan vid privrednog kriminala, zadat je ozbiljan udarac lokalnoj autorskoj produkciji zbog potencijalnog povećanja cene rada među specifičnim filmskim profesijama, a nekim modifikacijama propisa otvorena je mogućnost da na kraju čak ni stranci ne budu zadovoljni načinom primene ovih mera.

Kad je reč o srpskom filmu prošle godine, desilo se nekoliko vrlo važnih stvari. 

Uprkos tome što je ideja o uspostavljanju Fonda za snimanje filma o Kosovu i Metohiji delom ignorisana a delom ismejana od strane institucija i esnafa, ENKLAVA Gorana Radovanovića pokazala je da su ljudi i dugađaji u našoj nemirnoj južnoj pokrajini verovatno najsnažnija tema koju naš film ima; a festival u Kosovskoj Mitrovici pokazao je da film može imati okrepljujuće dejstvo na naš svet koji tamo živi u teškim uslovima. Film je dah normalnog života, ukoliko takvo nešto uopšte postoji, koji smo doneli ljudima koji žive pod opsadom na Kosovu i Metohiji. Prošlog avgusta organizovali smo školu filma u Gračanici, i radićemo nadalje na tome da film na tim prostorima zauzme mesto u raznim formama.

Stevan Filipović, autor čiji je ŠEJTANOV RATNIK otpočeo Novi srpski film, ove godine privukao je preko 70 000 gledalaca svojim trećim filmom PORED MENE. Ponovo bez pomoći i poverenja države, ponovo bez ikakve podrške establišmenta, uspeo je da snimi angažovan film i dopre do publike, i da ponovo ne pravi nikakve kompromise u pogledu estetike i stava koji zastupa. Film je ispraćen i uspehom na regionalnim festivalima, većim nego što su imali mnogi žestoko podržani filmovi sa naših Konkursa. Da li Stevan Filipović ostaje svojevrsni barometar stanja u našoj kinematografiji? Šta još treba da uradi kako bi konačno izašao iz kruga Bezimenih u krug onih čije ime nešto znači?

Pavle Vučković sa filmom PANAMA i Nemanja Ćipanić sa filmom AMANET napravili su značajan iskorak u pravcu novog pogleda na beogradski urbani film. Vučkovićeva PANAMA je sočna melodrama o erotskim avanturama u dobu socijalnih mreža i jednoj od njih koja se pretvara u opsesivnu ljubavnu vezu. Ćipranićev AMANET je šabrolovski triler starog kova, oslonjen na klasicističku tradiciju. Posle serije realističkih filmova baziranih na glumačkoj igri naturščika, Vučković i Ćipranić nude novu interpretaciju konvencionalnog filma sa scenarijem koji se dosledno prati i profesionalnim glumcima. Srećom, ni publika u bioskopima nije ostala nezainteresovana za njihove radove, ali mogla se odazvati i u većem broju.

Saša Radojević u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem nastavio je svoj opus u okvirima garažnog filma, i u PORODICI ostvario je svoje možda ne najbolje ali svakako najreprezentativnije delo. Mladen Đorđević kao selektor FESTa napravio je i program garažnog filma, vrlo zanimljivog talasa lokalnog niskobudžetnog art housea koji funkcioniše mimo svih lokalnih ili kontinentalnih tokova.

Filmski centar Srbije je posle dobrih osam godina konačno dobio legalno izabrano rukovodstvo. Videćemo šta su zamisli zabeležene u novom Dogovoru elita koji je doveo do ove stabilizacije. Šta god da stoji pred nama, i koju god formu da uzme Njihova podela plena, naše je da i dalje pravimo filmove.

Budite dobri u 2016. godini. U srpskoj kinematografiji, samo u Deda Mraza možemo imati kakvo-takvo poverenje.

Srećna Nova 2016.